Ovde, u vilinskom carstvu, noći su kraće.
Polako se otkrivam da ne probudim ostale vile i iskradam se iz odaje, tiho, na
prstima. Povetarac mi otvara vrata. svoj odlazak iz ovog sveta u njen plaćam
igrom. Kraljica vila kaže da je moja igra zanosna i divlja.
Zapadni vetar mi otvara vrata njene odaje.
Gle, zaspala je pored razboja! Kada sam joj prvi put došla, bilo je proleće. „Zbog
čega si me zvala?“, pitala sam je. Ona je ćutala. „Pogledaj ovu srebrnu nit na
tkanju“, rekoh joj. „To su moji koraci. Izatkala sam svoju sudbinu“. Od toga
dana, svakog proleća, dolazi mi u život.
Noćas se Mesec uzdigao visoko i nadahnuto
osvetljava njeno tkanje. Dodirujem ga i osećam da je u svaki svoj pokret utkala
istinu. Zato je tkanje živo, govori – o njoj, drugima, snu i javi, Bogu,
sudbini.
Znam da je u belu nit utkala tananost rose
i misao o prozračnosti. Miris bezbrižnosti leta i san o večnom trajanju pretočila
je u plavu nit, a u crvenu je ulila sve molitve svog srca.
Noć je mirna i, nadasve, laka. I ona mirno
spava. I sanja snežne vrhove Urala. Sigurno će, kad se probudi, izatkati sećanje
na njih.
Uskoro će zora. Moram se vratiti pre nego
što ostale vile primete da me nema. Ostavljlam joj zlatnu nit. Po njoj će znati
da sam pobegla iz svog života u njen. Ispela sam je od svoje pesme o jednom
dalekom ostrvu i o čežnji.
Napuštam njenu odaju. Zapadni vetar mi
otvara vrata. Čeka me dug put do povratka u sopstveni svet, a u njemu su noći
kraće, i ne mirišu tako snažno na Mesec.
Violeta Simić
